Objavljeno 19. septembra 2017.

Izdanja

sep
19
Kalendar Mog Detinjstva


Odlomak:

Lepo mi dođe da se rasplačem kad pomislim ko sve nije imao detinjstvo? Mislim da je bilo čisto rasipništvo dodeljivati ga ba svakoj budali…

No, i o tome je, pretpostavljam već rečeno šta treba?

Odavno sam shvatio da „Misli Poznatih I Slavnih“ nisu obavezno i „Misli Preterano Pametnih“, ali (pored lascivne izjave matore poleguše čuvene po tome što se udavala devet puta, ili suvoparne definicije nobelovca koji je još kao sedmogodišnjak posumnjao da dijagonala nepravilnog tetraedra pomnožena vlastitim korenom daje jedan broj bez kog se naprosto ne bi moglo?), u tim knjižurinama se srećom uvek provuče i poneki stih našvrljan na kafanskoj servijeti, koji svojom genijalnošću u momentu postidi sve one koji se nadaju da se do mudrosti ponekad može stići i upornošću i marjivim vežbanjem…

Ako su o detinjstvu, znači, ponešto već rekli Ljermontov ili Bernard Šo, Felini, Nušić, ili Bilo Koji Od Tih Promućurnih Čičica, teško da bih ja tu išta imao da dodam?

A opet, ovo je moja priča, baš me briga, gde ću to reći ako ovde neću?

Objavljeno 10. avgusta 2017.

Izdanja

avg
10
ostace okrugli trag na mestu satre

__________________________________________________________________________________________________________________

1. Priča O V. Ladačkom
2. Poslednja Nevesta
3. Čovek Za Koga Se Udala Buba Erdeljan
4. Miholjsko Leto
5. Princezo, Javi Se…
6. Provincijalka
7. Marina
8. Na Bogojavljensku Noć
9. Sin Jedinac
10. Život Je More
11. Ja Luzer?
12. Kao Talas…
13. O, Kako Tužnih Ljubavi Ima
14. Lunjo…
15. Uspavanka Za Dečaka
16. Marim Ja
17. Živeti Slobodno
18. Ne Volim Januar
19. Neki Novi Klinci
20. Balkanski Tango
21. Stih Na Asfaltu
22. Još Jedna Pesma O Prvoj Ljubavi
23. Jednom Su Sadili Lipu
24. Namćor
25. Noć Kad Je Tisa Nadošla
26. Olelole
27. Pile Moje, Kako Stvari Stoje..
28. Protina Kći
29. Za Treću Smenu
30. Ostaje Mi To Što Se Volimo

Objavljeno 26. juna 2015.

Izdanja

jun
26
Đorđe Balašević - Jedan od onih života

Takvi smo Mi Ovde?

On je u Novom Sadu od sedamdeset i pete. Ali rodom iz Vrbasa, naglasio je? Taj gradić je slučajno jedva četrdeset i koji kilometar daleko, i to je dakle uveliko Ovde, što ne menja puno na stvari…
Jer on je samo rođen Ovde…
I samo je proživeo život Ovde…
Inače nije Odavde…
Svi Sloveni su zabrljali negde u počecima, negde gde ni istorija ne domašuje, ukrali su nekom božanstvu nanulu, ili tako nešto, i otad nose beleg prokletstva za uhom…
Mogu da se zbliže sa svakim, i sa crnim đavolom, jedino sa sobom ne… A Srbi su razbijeni nesretno, kao ogledalo, svaki delić se ogleda za sebe… Šumadinci. Krajišnici. Paprikan. Kamenjari.
Gorštaci. Prečani… Razlikujemo se i folklorno i civilizacijski, uveliko i antropološki? Samo nas još truba spaštanja ponekad okupi pod istom zastavom… Takvi smo Mi Ovde? Tri kolonizacije u istom
veku? Ni Americi ne bi bilo svejedno?
Prvi Neprilagodivi stigoše u Vojvodinu devetnaeste. Koliko se generacija složi u sedamdesetak godina?
Da su devetnaeste otišli u Španiju da li bi naučili habaneru do sad? Da su otišli na Sardiniju,
da li bi danas ikoju pticu voleli više no galeba?
Kakvo je to seme koje ne može da se primi na zemlji kao što je ova, na zemlji u kojoj i izgubljen novčić proklija?
Mi Ovde, i Oni Odande Greškom Rođeni Ovde…
Stara priča…
A kad priča počne sa „bila jednom dva brata“, to obično ne izađe na dobro…
Jedan od onih života

Objavljeno 26. juna 2015.

Izdanja

jun
26
Kao rani mraz


Cimbalista, kao da razvlači testo za griz-štrudlu, motajući pređe palicama preko
instrumenta, od sebe ka suprotnim uglovima…
Violina kreće temu koju Vasa, sa kartama u rukama, odmah prepoznaje, i okreće se preko
ramena ka primašu koji se smeška znajući da ga je „našao“ tom pesmom…

SEP BUCI: „Kis napraforgo, mah goropadni cvet…
Zbog kog se sunce s neba spustilo na svet… “

Za stolom, preko puta Vase, sedi i Doktor Šefer, već opisan kao očigledni gospodin, tankih
geblovskih brčića i zamagljenog melanholičnog pogleda, možda malo poročniji nego što bi
mu to društveni status dopuštao? Uz srebrnu, ružama oko inicijala izgraviranu tabakeru,
uvek je tu i kristalna čašica „megmergez gyumolcs“ likera koji se inače ne može redovno
naručiti čak ni u Dar-Mar Čardi, i podatkom da Irenka i tu čašicu i taj liker čuva samo za
posebne goste, polako kompletiramo spisak poroka Dr. Arona Mlađeg, od blede pikove dame
u njegovoj ruci, pa sve do rumene dame sa tačkastoni konobarskom tacnom u svojoj ruci…
Oni koji tumaraju ponoćnim Hadom kocke znaju da tu likovi nisu tipizirani kao u romanima,
pa bi im tako i prisustvo urednog sredovečnog činovnika, desno od Dr. Šefera, bilo prirodnije
od pojave četvrtog tipa za stolom, koji je jedini pokušavao da liči na kartaroša, po čemu
se nepogrešivo moglo zaključiti da on to nije? Taj svat je imao i svog saradnika, takođe
zalizanka, koji je nevešto glumio da svaki čas odlazi po nešto, pokušavajući u stvari da šacne
stisnute i birokratski poređane Činovnikove karte, što mu, sudeći po razvoju partije, baš i nije
polazilo za rukom…
Doktor se zaslušao, po njegovom i inače očajnom pogledu, nije se moglo odrediti da li je to
zato što tu pesmu čuje prvi put, ili zato što je čuje hiljaditi put, ali ga je očito, kako se
primicala stolu, dirala sve više, bolno a slasno, kao nokti voljene žene po leđima…
Prošavši čitavu salu svirajući solo, Sep Buci je svojim savršenim osećajem za takt poslednji
ton pred sledeću strofu odsvirao unisono sa poslednjem korakom do Vase, koji takođe nije
imao problema sa ritmom…

VASA: „Lako je kad te neko ni ne zavoli…
Tad samo tamna strana srca zaboli… “

Doktor, na čiji se potez čekalo, zadržao je kartu u ruci sve dok primaš, odlazeći, ponovo nije
krenuo u solo, a i onda ju je odložio na talon tiho, kao da na nekoj velikoj premijeri spušta
sklopljeni program u krilo…
Vasa je naslutio da će mu ta karta izbiti par krupnih novčanica iz džepa, ali je ispoštovao
Doktorov aristokratski gest, tim pre što je ovaj violinu slušao i dalje, ni ne posegnuvši za
popriličnom gomilom na sredini stola…

VASA: Ide vas danas, Doktore…

Zalizanko je to već zajedljivim šapatom prokomentarisao sa Drugim Zalizankom, ali kad je
već i Vasa progovorio, nije odoleo a da ne bubne naglas onu otrcanku koju svaki amater izgovori
bar jednom u toku partije?

ZALIZANKO: Ko ima sreće u kartama… Nema je u ljubavi!

Čudno, ali na te njegove reci Doktor pogleda Vasu, a ne onog ko ih je izgovorio…

DOKTOR SEFER: Da… A ko nema sreće u ljubavi… Nema je ni u čemu…

Scenario „Kao rani mraz“, sekvenca tuče na čardi